Hijeronimus Boš je prva asocijacija na većinu Vaših slika i ja se zaista ne mogu da oslobodim tog utiska. To me je, naime, i privuklo da razgovaram sa Vama jer je danas slikarstvo otišlo daleko od renesanse. Neosporno je da se u Vaše slike posmatrač nužno udubljuje. Kao što se kod Boša traže detalji koji nas vode u druge detalje, još značajnije od prethodnih, tako se i kod Vas čovek ’’vozi’’ u sopstvenom pogledu OD DO.
U svakom slučaju upitanost posmatrača je dominantna i mene na samom početku interesuje proces stvaranja detalja na tim slikama. Jesu li već spremljeni, smišljeni ili usput nastaju? Kako Vam polazi za rukom da nas tako ’’vozite’’, kao u nekakvom snu, dok posmatramo Vaša dela?
Zoran Velimanović: Danas je sve otišlo daleko od renesanse, pa i slikarstvo. Pod tim ne mislim na stilove, već na način razmišljanja. Ali, civilizacija se tako razvija, tim putem idemo svi, što ne znači da čovek ne može da se okrene nečemu što je bilo, da tu odmori dušu i naoštri oko, čak i da živi u tom vremenu, ako to hoće. Naime, najvažnije je da živite kako hoćete, pa i da volite nekog slikara ili neko vreme, to niko ne može da vam uskrati.
E sad, ja sam oduvek voleo da pričam, a sve priče imaju i svoje detalje, kao što Vi kažete. To su mali ukrasi u životu, pogledi, osmesi, način hoda, bilo šta drugo. Ima tu naravno ružnih detalja. Sve to imate na ulici, oko vas svuda. To je sve život, bez detalja nema života, nema priče. U čoveku se nakupi puno toga, priča, slika, i ima potrebu da ih iznosi pred druge ljude. Onda kad krenete da posmatrate, ta priča počinje da se odmotava i tako zaplovite negde.
Imate za sobom više od 25 godina rada tako da je teško napraviti generalizaciju Vašeg opusa. Ja pokušavam da govorim uopšteno ne posmatrajući pojedinačne cikluse. Po meni se mistika, fantastika, snoviđenje ili kako god to nazvala, nimalo nije promenilo, za sve ostalo moram Vas da pitam. Dakle, koliko ste drugačiji danas u odnosu na svoje početke?
Kao što rekoh malopre, nakupi se u čoveku vremenom dosta iskustva, priča i slika.. Više niste isti, nešto se u međuvremenu desilo što vas je promenilo; neke druge teme počnu da vas zanimaju, nešto ste već rasčistili sa sobom, a nečemu se stalno vraćate. Ostala je beskrajna privlačnost tog fantastičnog sveta, sada još i jača nego na početku. Vremenom se prepustite, prihvatite da ste slikar i ne razmišljate više o svetu koji je izvan slikarstva i vašem eventualnom mestu u njemu, već samo kako da u okviru svog sveta budete što iskreniji.
Pojedina Vaša platna su zaista velika, pre svega mislim na sliku Purgatorijum koja je duga devet metara. Ukoliko želite možete reći nešto o njoj, ja ću svoju ’’ludačku vožnju’’ zadržati za sebe (mada je ona bila najizraženija u slici Slika nade i beznađa, jer sam u svom tom ludilu videla još i pčelu kao dodatnu pretnju roze balonu). Koliko se dugo radi na tako velikom platnu i da li je veliko platno veći izazov s manje ograničenja?
Jako je važno da radite ono što vam se radi. Ako je to slika od 9 metara, onda je to to. Nekada me uhvati, pa radim minijature. Samo je važno slušati svoj unutrašnji glas, slušati tog drugara koji živi u vama i udovoljiti mu, jer vas, inače, nikad neće ostaviti na miru.
I onda, kad raširite platno od devet metara, on počne da priča sve što mu je na duši, sve što ga pritiska, boli, a vi ga potpuno razumete i uz njega ste sasvim. I ne bojite se da će vas odvesti u nekom lošem pravcu, samo se prepustite i plovite. I posle nekog vremena izronite negde i kad se osvrnete i pogledate šta ste prošli, tu avanturu slikanja, kažete: uh, što je bilo dobro. A to nekad traje i po godinu dana, samo ta jedna slika, to jedno putovanje. Ali, o tome ni ne razmišljate, niti dok slikate, niti kad se završi, jer to nije važno. Vreme na Zemlji morate nekako da potrošite, a ovo je odličan način.
Koje teme Vas muče, raduju, nadahnjuju ili oplemenjuju pa su one zastupljene u Vašem radu? Moram da priznam da meni kao posmatraču poslednji upadne u oko kolorit (čitavu priču na platnu, vuče tema za mene).
Uvek sam mislio da bez muke nema umetnosti. A muke, na žalost, ima svuda oko vas. I kad se naupijate svega toga što je okolo, umesto da budete ljuti ili agresivni, vi slikate, jer od te muke možete nešto dobro da napravite, kao neki alhemičar. I onda vidite ljude koji razumeju to što ste naslikali, jer i oni doživljavaju isto. Date im neku nadu, izvučete je iz beznađa koje vas okružuje. Tako bar kažu. Izvučete jedan roze balon iz svog tog blata i đubreta.
Koliko vidim skulptura je za Vas takođe interesantna pa ste se i u njoj oprobali.
Svaka ideja traži svoj način da se prikaže. Tako nekada bude skulptura, nekada ulje, nekada crtež, nekada objekat.. Sve zavisi od ideje. Nađete najbolji način da je iznesete.
Izlagali ste zaista mnogo, spomenite našim čitaocima nešto što Vas je promenilo ili što vam je najznačajnije. Ja ću nabrojati nekoliko meni interesantnih mada je mnogo zemalja u Evropi: Italija, Švajcarska, Nemačka, Francuska, Španija…
Promenila su me putovanja, jer sam 20 godina putovao. Izmenila su me na taj način, što sam shvatio da je najvažnija stvar na svetu da budem u ateljeu i da slikam, a da skitanje ostavim drugima. Da ne gubim vreme na nebitne stvari. Vratite se na početak, samo što ste sada mudriji, jer ste prošli puno i više nemate dilemu. Nema veće avanture od slikanja.
Za kraj obično pitam da li se može živeti umetnost? Mada je realnije pitanje zapravo, može li se živeti od umetnosti? Hvala Vam na razgovoru i čuvajte se virusa.
Umetnost mora da se živi, ne može drugačije. Inače ste folirant. A ovo drugo pitanje – da li se može živeti od umetnosti?- To mi je pitanje redovno postavljano više od četvrt veka. Generacije novinara su mi ga postavljale. Mnogi već odavno nisu među nama, kao što ni mnogih bitnika više nema, a ja i dalje radim i izlažem i hiljade ljudi dolazi da vidi to što radim. Moram da priznam da nikad nisam razumeo suštinu tog pitanja.